ISTORIJAT I POREKLO

  Pre nego što kupite psa, pokušajte da sakupite što više podataka o različitim rasama, jer će vam to pomoći pri izboru ljubimca koji najviše odgovara vašim željama. Da bi vaš ljubimac opravdao ulogu koju ste mu namenili, važna je njegova narav i temperament, a ne samo izgled i veličina.

  Držanje psa u domaćinstvu je ozbiljna obaveza koja podrazumeva mnoga odricanja. Morate znati da neke vrste pasa žive do sedamnaest i više godina, kao, na primer, patuljasta pudla. Uobičajen životni vek psa je dvanaest godina, i za to vreme pas mora biti propisno hranjen, odgajan i negovan, mora mu se pružiti veterinarska pomoć u slučaju povrede ili bolesti kao i briga kad vlasnik nije kod kuće.

  Vlasnici moraju da razmisle o budućnosti psa i pri pisanju svog testamenta. Kad pas nadživi vlasnika, uputstva moraju da budu jasno napisana - bez obzira da li se pas ostavlja nekoj dobrotvornoj ustanovi za životinje uz odgovarajuću novčanu naknadu ili se ostavlja nekom prijatelju ili rođaku.

Dugoročna obaveza

  Mnogi vlasnici pasa nisu dovoljno odgovorni prema svojim ljubimcima. To ne znači da su oni samim tim loši ili nepažljivi. Naprotiv, kupili su psa u uverenju da su potrebe i temperament iskazani kod jedne vrste pasa iste kao i kod druge, i sa stavom da im je jedina briga da li će pas biti veliki i opasan ili malen, sladak i nežan. Ali, neki su veliki psi mačo izgleda i velike maze, dok su neke male rase izrazito opasne. Samo posmatranjem različitih vrsta možete saznati koje vam rase više odgovaraju.

  Ako ste podstanar, pri kupovini morate paziti da se vlasnik stana ne protivi držanju ljubimaca. Većina stanarskih ugovora unapred isključuje držanje kućnih ljubimaca bez pismene dozvole stanodavca. Međutim, priznavanje terapeutske uloge psa kao ljubimca sve više se prihvata.

  Postoji međunarodno udruženje za odnose između ljudi i životinja gde psi, na primer, imaju određenu ulogu u pružanju utehe u domovima za stare i nemoćne, pomažu u bolnicama kao deo aktivne terapije ili služe kao pomoć gluvim i slepim osobama. Istovremeno, zakoni koji se bave psima postaju sve stroži. U pojedinim državama su neke vrste čak stavljene van zakona. U SAD se ti zakoni razlikuju od države do države.

  U Njujorku postoji vrlo određen zakon operi i počisti, a u nekim drugim državama zakoni o ograničenju broja pasa po osobi.

Ako mislite da je većina ovih zakona nepotrebna, imajte na umu da se oko 10 000 mačaka i pasa okoti svakoga sata samo u SAD, kao i da oko 200 000 životinja godišnje prođe kroz Američko društvo za sprečavanje okrutnosti prema životinjama. Dakle, na samom početku treba napraviti dobar izbor ljubimca čime odnos između psa i vlasnika postaje kvalitetan i dugovečan.

Prvi psi

  Canidae, porodica divljih životinja od koje potiču psi i vukovi, počela je da se razvija od praistorijskih sisara pre otprilike šezdeset miliona godina. Cynodictis, stvorenje čudnog izgleda i izduženog tela, sabljastog repa i kratkih nogu, opšteprihvaćeno je kao izvorni predak pasa, vukova i lisica. Porodica pasa, Canis familiaris, vodi poreklo od Miacisa, mesoždera koji liči na današnju lasicu i koji se penjao po drveću. Živeo je pre pedesetak miliona godina. Pravim pretkom se smatra Tomarctus, životinja slična lisici koja se pojavila nekih trideset i pet miliona godina kasnije.

  Tomarctus je kao vrsta izumro sredinom pleistocenskog doba pre milion godina, a danas je kao noviji predak prihvaćen vuk sa kojim pas deli veliki broj karakteristika i iste zubne strukture.

MIACIS

TOMARCTUS

  Na koji način su psi postali pratioci ljudima možemo samo da nagađamo. Ostaci pronađeni u Danskoj ukazuju da su psi pripitomljeni u doba neolita. Neki tvrde da je do toga došlo kada su ljudi bacali komade mesa divljim psima koji su obilazili njihove logorske vatre, i da su kasnije shvatili vrednost pasa kao lovaca i zaštitnika. Drugi veruju da su ljudi počeli sa pripitomljavanjem i odgojem pasa uzimanjem štenadi iz legla, ne praveći razliku da li su to mladi vukovi, šakali ili divlji psi, da bi ih posle ukrštali u kućnim uslovima. Na taj način su bili u mogućnosti da stvore pse koji su bili ne samo željene boje i veličine, već su imali i urođene karakteristike, na primer, instinkt za čuvanje ili oštar vid.

  Prvi psi su odgajani selektivno i to za posebne namene. Najraniji zapisi istorije pasa, koji potiču od Xenophona (430-350. god. p.n.e.), bili su posvećeni lovu i lovačkim psima. Sve do švedskog naučnika i biologa Karolusa Lineusa (1707-1773), koji je 1735. napravio svoj Systema Natura (Prirodni poredak), u kojem su psi bili kvalifikovani kao radna snaga.

  Sredinom 19. veka, pošto je zanimanje za pse ubrzano raslo, potreba za sistematskim grupisanjem rasa postala je neophodna.

  Postojali su pokušaji raspoređivanja po vrstama koji su se zasnivali na izgledu i arheološkom potvrđivanju evolucije vrsta. Sadašnji opšteprihvaćen sistem uglavnom se oslanja na namenu psa i veličinu okota.